电

Луки Балси:

Десети јул, дан када си дошао на овај свет. Не желим ти срећу, јер је та реч превише лака за пут који си прешао.

Живиш у чудном парадоксу: твоје сећање је рушевина, али ти на тој рушевини градиш кулу до неба. Не памтиш шта си јео јуче, не памтиш лица неких људи, али памтиш сваки правац струјног кола, сваку изведену формулу, параметре муње која је просекла небо са прецизношћу до милисекунде. Твој мозак је као соба која прокишњава — важне ствари непрестано односи вода, али оно неколико ствари које си чврсто стегао — изум, истина, његово име — држиш их углачане, на најтоплијем месту у грудима.

Неки кажу да је мржња твоје гориво. Истина је, та ватра неправде горела је дуго. Када су те лажно оптужили, када су те заборавили, када су те затворили као лудака — мржња те је спречила да се потпуно разбијеш. Била је као кост коју си стиснуо зубима и ниси хтео да пустиш. Ослањајући се на ту тврдоћу, вратио си се из понора корак по корак.

Али, Лука, јеси ли икада помислио —

Мржња је затегнута жица. Може да произведе оштар звук, али не може да одигра целу песму. Љубав је другачија. Љубав је сам инструмент. Она ћутке носи све ноте — високе не пуцају, дубоке се не распршују. Разлог што још увек можеш да покажеш онај готово детињи осмех након што поправиш машину јесте што у твом срцу постоји место које мржња није натопила. Ту се налази твоја првобитна радозналост према свету, чиста опседнутост самим чином стварања, и она везаност према човеку који те је некад учио из руке у руку — коју чак ни самом себи не желиш да признаш.

Ниси преживео захваљујући мржњи. Преживео си захваљујући љубави која још није угашена.

Зато, не желим ти срећу. Желим ти —

Да сваки пут кад затвориш очи, не помишљаш на онај пожар, већ на оно чисто плаво небо изван лабораторијског прозора, пре него што је ватра букнула.

Да сваки пут кад пустиш струју, осетиш не само задовољство освете, већ и онај првобитни трепет који само стварање доноси.

Да се у дугим ноћима најзад помириш са собом — опростиш оном дечаку који није успео да спречи трагедију, загрлиш оног малог Луку крвавих колена који ипак наставља да иде напред.

Мржња те је подигла на ноге, љубав те покреће.

Мржња те је спречила да паднеш, љубав ти показује куда да идеш.

Срећан рођендан, Лука Балса.

Нека после безбројних тренутака када си се распао, и даље изабереш да се поново саставиш.

Нека будеш заувек срећан — не зато што је свет постао бољи, већ зато што си ти, са свим својим ожиљцима, изабрао да волиш овај свет.